ODGOVORNOST POSLANIKA I FUNKCIONERA

Ponekad se u medijima može čuti inicijativa da se protiv određene ličnosti pokrene postupak utvrđivanja odgovornosti.
Svi pod zakonom utvrđenim uslovima, podležu krivičnoj odgovornosti I tu vrstu odgovornosti neću ovde razmatrati. Vredno je pažnje da li postoje drugi vidovi odgovornosti.

Poslanici
1. Važeći izborni zakon ne predviđa mogućnost opoziva poslanika kao meru odgovornosti. Poslanik je faktički odgovoran samo političkoj partiji ili pokretu koji ga je kandidovao, u skladu sa njegovim statutom i mera odgovornosti može biti da u narednom izbornom ciklusu ne bude ponovo kandidovan a ako se teže ogreši o partiju, možda mu partija neće obezbediti ni drugo dobro plaćeno mesto ili će ga isključiti iz partije.

2.Kakva je uloga birača u izbornom procesu ? Njegovo je pravo samo da na dan glasanja, izađe na biralište i popuni glasački listić i niko ga više neće zvati ni pitati za mišljenje sve do narednih izbora. U prethodnom, kandidacionom postupku učestovaće ako je član političke partije i ako je tako predviđeno njenim pravilima.
Građani se pojavljuju u kandidacionom postupku samo kad kao grupa građana podnose kandidaturu za poslanika /odbornika.
Po izbornom zakonu, uopšte nije važan broj birača izašlih na izbore. Važan je samo broj glasova koji će pripasti pojedinim listama, srazmerno broju glasova koje su dobile. Zbog toga nije slučajno što se posle izbora kao pobeda pominje samo % dobijenih glasova od onih izašlih na izbore. I nije uopšte važno koliko taj % čini % od ukupnog broja birača upisanih u birački spisak.
Primera radi, posle poslaničkih izbora iz 2016 godine, povremeno čujemo kako su birači dali poverenje listi na čijem je čelu Aleksandar Vučić ,formulacija -birači-dali , znači većina građana Srbije .
Međutim,prema izveštaju republičke izborne komisije, lista SNS je dobila 48,25% glasova (1.823.147 glasova) od onih koji su izašli na izbore (3.778.923) a ne od ukupnog broja birača upisanih u birački spisak (6.739441 glas).

3. U ranijim izbornim sistemima u našoj zemlji postojala je zakonska mogućnost da poslanik bude opozvan.To je bilo moguće jer je postojao veći broj izbornih jedinica sa približno istim brojem birača, tako da je u svakoj biran po jedan ili nekoliko poslanika. Taj postupak nije šire primenjivan ali je bar postojalo zakonsko pravo birača da opozovu kandidata koga su izabrali.
4. Smatram da je sadašnji izborni sistem u potpunosti obesmišljen. Potrebno je učiniti tri krupne promene:

Prvo, na teritoriji Republike formirati određeni broj izbornih jedinica tako da se u svakoj, na isti broj birača bira poslanik .Naravno, kraj njegovog imena treba da piše ko ga je kandidovao. Verujem da bi takav sistem, podstakao veći broj građana da se uključi u izborni proces.
Drugo, predvideti da poslanik predstavlja građane izborne jedinice u kojoj je izabran, kao što je to bilo predviđenom ustavom republike iz 1990 godine (č.76). Sada se po ustavu ne zna, koga poslanik predstavlja , mada se u praksi smatra da predstavlja političku partiju koja ga je kandidovala.
Na sadašnjem stepenu razvoja, političke partije su nužan deo političke artikulacije ali otišlo se predaleko-one su postale jedini relevantni subjekt koji o svemu odlučuje, ponekad direktno a ponekad preko svojih predstavnika-poslanika.
Građanin se tu izgubio. Ako želi da se uključi u procese političkog odlučivanja, mora postati član partije.
Treće, uvesti princip odgovornosti . Nema prava bez odgovornosti. Svako treba da odgovara onome ko mu je dao poverenje, dakle, ko ga je izabrao ili imenovao.
Ako takav odnos nije uspostavljen, postavlja se pitanje čemu izbor ako oni koji biraju, nemaju mogućnost da ocene da li izabrani postupa onako kako je obećao, on I njegova partija. U krajnjem i birači bi snosili odgovornost-ne bi mogli da se žale da njihov poslanik loše radi, ako nisu pokrenuli inicijativu da se utvrdi njegova odgovornost.
Taj postupak treba da bude malo složeniji od postupka izbora, kako bi se izbeglo da neko, pojedinac ili grupe, pokreću postupak zbog ličnih interesa. Bez obzira na to da li bi se ovakav postupak i koliko primenjivao u praksi, birači bi imali osećanje da mogu delovati kao aktivni politički subjekti a sada to ne mogu.

Vlada
Ako se ustavne odredbe posmatraju izolovano, onda se ne mogu staviti zamerke ni postupku izbora ni postupku prestanka funkcije. Međutim, ako su ustavne odredbe “mrtvo slovo na papiru”, onda je sistem koji u praksi funkcioniše, sistem koji važi u ovoj zemlji.
1.Po ustavu, predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih lista.
S obzirom da je u konkretnom slučaju, predsednik najjače partije, istovremeno i predsednik republike,bio je u prilici da sam sebi predlaže kandidata., po svojoj meri.

2. Svako ko je na novom poslu, može da pogreši ali, Ana Brborić, kako vreme prolazi, sve više greši. Ja joj zameram što informacije I podatke koje joj službe daju, bar ponekad ne proveri. Recimo, mesecima sam pratila rad na novom zakonu o izdavanju građevinskih dozvola jer me ta oblast odavno interesuje i slušala sam izlaganja ministarke Mihajlović o tome koja je govorila u ime tima koji je radio na zakonu. I onda na nekom skupu, Ana Brborić reče kako je Naled, meni nejasna asocijacija, čiji je ona bila direktor, pomogao vladi tako što je uradio taj zakon. Ministarka Mihajlović koja joj je sedela iza leđa, valjda je spontano rekla –svašta i od tog svašta sve do danas se ispredaju priče kako Mihajlovićka ne poštuje Brborićku. Po mom shvatanju, bez takve reakcije, Mihajlovićka bi bila težak poltron.
Ili, pre 10-15 dana, na pitanje novinara da li će biti rekonstrukcije vlade, Brborićka neutralno odgovara da je rekonstrukcija uvek moguća I sl, da bi ovih dana , otvoreno kritikovala pojedine članove vlade. To je neozbiljno, prljavi veš se ne iznosi iz kuće, i ne treba po novinama smenjivati ministre.
Izjavu je zaokružila najavom da će o rekonstrukciji razgovarati sa Vučićem , predsednikom Republike i predsednikom najjače stranke.
Po ustavu, predsednik republike nema ništa s tim a ona treba da interno razgovara sa svim predsednicima partija koje participiraju u vladi.
Podrazumeva se da po potrebi, predsednik vlade mora javno izraziti poštovanje prema predsedniku države. Ali, Brborićka izražava hvalospev, divljenje i sl. prema A.V. više nego Vulin i Stefanović zajedno.
Istovremeno, tužno je slušati je i gledati kad pred Tv kamerama kaže :ja kao premijerka, ja,. Kao da mi građani ne vidimo, da je Vučić, odlaskom iz vlade poneo funkcije vlade i predsednika vlade, koje mu odgovaraju, pa tako i dalje gledamo kako razgovara sa stranim investitorima, sa predstavnicima MMF, sipa lopatu betona u kamen temeljac nove strane investicije idr. Kada tako priča, da li ona smatra da su građani nekakvi zombiji pa će joj poverovati ili tako stalno sebe ubeđuje da je ono što nama kaže da jeste.
Otvoreno je pitanje da li u ovom mandatu imamo vladu u ustavnom smislu ili neko telo pod tim nazivom koje je servis ili služba A.V.
Slično je bilo i za vreme Tadića ali su on i njegov predsednik vlade nastojali da zadrže , koliko mogu,privid ustavne forme.

3. Član vlade može dati ostavku , može mu skupština izglasati nepoverenje i razrešiti ga , na predlog predsednika vlade.
Ostavka je lični čin i skupština nema pravo da se upušta u ocenu razloga za ostavku. Iskustva drugih zemalja, pokazuju da se ponekad ostavka daje iz ličnih razloga (na primer,bolest) a ponekad zbog pritiska javnosti koje traži odgovornost (na primer,član vlade je koristio državne resurse u privatne svrhe).
U našoj praksi, članovi vlade su kao i poslanici, nepogrešivi I nedodirljivi pa i kad pogreše, neće otići po tom osnovu, već jednostavno, pravi se rekonstrukcija a razreešni, odlaze na druge dužnosti.

Predsednik Republike
1. Izbor predsednika se vrši na isti način po ustavima iz 2006 i 1990 godine-neposredno i tajnim glasanjem.

2. Razlika je u tome što je po ustavu uz 1990, predsednik imao vrlo široka ovlašćenja u oblasti vanrednog stanja, rata i mira , pored ovlašćenja koje ima predsednik po važećem ustavu. Zbog toga je i bilo opravdano da ga građani neposredno biraju i da je odgovoran pred građanima.
Po važećem ustavu, predsednik republike ima dosta sužen delokrug što nije samo po sebi opravdanje da se bira na neposrednim izborima.

3. Po oba ustava, predsednik se bira većinom glasova birača koji su glasali uz mogućnost drugog kruga. Po ranijem ustavu, uslov je bio i da na izbore izađe većina od upisanih birača.

4. Po ranijem ustavu, predsednik je bio odgovoran građanima i oni su ga mogli opozvati.
U važećem ustavu ne pominje se odgovornost predsednika.Njega može razrešiti funkcije skupština , glasovima najmanje dve trećine poslanika, ako povredi ustav.
Dakle, po važećem ustavu ,predsednika jedan subjekt bira (građani ) a drugome odgovara (skupština ).To po mom shvatanju nije kompatibilno.
U nekim državama, predsednika bira i razrešava parlament
I on ima uglavnom funkciju predstavljanja države i protokolarne poslove.

5. U narednoj debati o ustavnim promenama, smatram da bi trebalo nastojati da se napravi čistiji model. Ako želimo jaku vladu, onda neka predsednika države sa sadašnjim delokrugom, bira i razrešava skupština, slično kao u Italiji i Nemačkoj.
I obrnuto, ako se želi jak predsednik republike, onda mu proširiti delokrug uz neposredni izbor i mogućnost opoziva od strane birača, nešto slično kao u Francuskoj.

Ostali nosioci funkcija
1.Odbornici opštinskih i gradskih skupština biraju se na isti način kao poslanici i nemaju odgovornost pred biračima, već samo partijama koje su ih kandidovale.

2 Lokalna skupština bira I razrešava izvršnu vlast :gradonačelnika I na njegov predlog, gradsko veće.

U praksi, povremeno su pojedini mediji na osnovu prikupljenih dokaza, optuživali nosioce izvršne vlasti za neracionalno trošenje sredstava, bahaćenje I sl. I sve je prolazilo ćutke, za nekoliko dana.

3.Puno je drugih nosilaca funkcija, koji ostaju u senci, kao što su državni sekretari, direktori raznih agencija I zavoda I dr.
O njima se obično sazna kad naprave neki skandal koji dospe u javnost.
Primer za to je nedavno razrešena sekretarka narodne skupštine. Sekretar skupštine je rukovodilac stručne službe skupštine koja tehnički priprema materijale za sednicu (ne pišu predloge zakona ni druge akte), usvojene akte tehnički obrađuje i priprema za potpisivanje i objavljivanje. Pored toga, sekretar skupštine pomaže predsedavajućem na sednici u , po potrebi , primeni poslovnika I sl.
Međutim, pre više meseci, sekretarka je došl u sukob sa najbližim saradnicima pa im je čak zabranjivala ulazak u kancelarije. Iz te radne sredine potekla je inicijativa da se sekretarka razreši.
Tek nakon više meseci, skupštini je predložena odluka o razrešenju sekretarke i tada sam iz novina saznala da je samo tokom 2017 godine potrošila na sebe oko 166.000,dinara po onovu naloga za službena putovanja u inostranstvo i naloga za prekovremeni rad.
Pitam se da li je zaista moguće da je državni budžet dostupan za čerupanje mnogima i bez odgovornosti. U konkretnom slučaju, opisala sam delokrug sekretara skupštine iz koga je jasno da nema zbog čega da službeno putuje u inostranstvo.
I sve se završi samo na razrešenju iako se može postaviti pitanje da li je tu bilo elemenata zloupotrebe službeng položaja a time I krivične odgovornosti.

Zaključci

Već izvesno vreme, narodna skupština kao da je poprište rijaliti programa: i poslanici pozicije i opozicije se utrkuju u ličnom vređanju, u olakom trošenju novca za rad skupštine (na primer, dnevni red od 30-tak tačaka, utvrđuje se preko 10 časova). Imam utisak da su vladajućoj većini, poslanici opozicije toliko dosadili da žele da ih nateraju da uopšte ne dolaze na sednice ili kad dođu, da samo ćute. Tako su poslanici opozicije poslovničkim smicalicama sprečeni da rapravljaju o predlogu budžeta za ovu godinu.Ili, najnoviji trik je da se podnošenjem ogromnog broja besmislenih amandamana, poslanicima opozicije uskrati minutaža za diskusiju predviđena poslovnikom.
Promene u načinu izbora poslanika i o uspostavljanju odgovornosti biračima mogle bi da pomognu ali ne i da reše ovu krizu skupštine.
Tek ako se uspostavi politička volja da se skupština uljudi i da postane ono što piše u ustavu, mogu se očekivati promene.
Slično važi i za vladu.
U okviru debate o ustavnim promenama, treba razgovarati i predsedniku republike. Društvo se može opredeliti za tzv. jakog ili za tzv. slabog predsednika.
Koje god se rešenje prihvati, bitno je da on deluje na osnovu i u okviru ustava a to sada ponekad nije slučaj.

Advertisements
Objavljeno pod Uncategorized | Ostavite komentar

PRIVREDNI PRESTUPI

Privrednik može prekršiti neki zakon svesno rizikujući da bude kažnjen ili pak ako je u dilu sa uticajnim ljudima u vlasti.,očekivaće da prođe bez kazne.
Ali, ako je privrednik bio nepažljiv, odnosno nije obratio pažnju da za neka činjenja ili nečinjenja suprotno zakonu, može biti kažnjen. Zbog toga uvek treba pogledati I kaznene odredbe zakona u kojima su predviđene kazne za privredni prestup ili za prekršaj. Posebnu pažnju treba obratiti na privredne prestupe jer su za takve povrede propisa predviđene teže kazne,čak do 3 miliona dinara.

1 Naše zakonodavstvo poznaje 3 vrste sankcija: krivično-pravne , privredni prestupi i prekršaji a nas ovde interesuju samo privredni prestupi. Šta su privredni prestupi ?
Po saveznom zakonu o privrednim prestupima iz 1977 godine , preuzetim republičkim zakonom, Sl.glasnik RS, br.101/2005 , privredni prestup je društveno štetna povreda propisa o privrednom ili finansijskom poslovanju koja je prouzrokovala ili je mogla prouzrokovati teže štetne posledice i koja je propisom nadležnog organa, određena kao privredni prestup. Nije privredni prestup ona povreda propisa koja iako sadrži obeležja prestupa, predstavlja neznatnu društvenu štetnost zbog malog značaja , neznatnosti ili otsutnosti štetnih posledica.
Jasno je da je ovde dato sistemsko rešenje koje obavezuje zakonodavca da u svakom konkretnom slučaju ceni da li određena povreda propisa izaziva ili može izazvati teže štetne posledice. Ako takvih štetnih posledica nema, može se po potrebi ustanoviti prekršaj što je lakša povreda propisa i blaže se kažnjava.

2. Zakonodavac ne vodi uvek računa o tome što se može videti na primeru zakona o računovodstvu.
Zakonom o računovodstvu, Sl.glasnik RS br. 62/2013, u čl.46 u 21 tačke razvrstane su povrede odredaba ovog zakona koja su po ovom zakonu, privredni prestupi. Laik sam pa možda zbog toga grešim što mislim da većina nabrojanih povreda ne izaziva niti može izazvati teže štetne posledice što je bitno obeležje privrednog prestupa po zakonu o privrednim prestupima.
Primera radi, prema čl.46, tač.6, preduzeće čini privredni prestup ako , njegovo lice zaduženo za računovodstvene isprave, ne dostavi te isprave na knjiženje,u roku od 3 dana od dana nastale poslovne promene ili ako lice zaduženo za poslovne knjige, ne unese te promene u poslovne knjige u roku od 5 dana od dana prijema(obaveze utvrđene u čl.10 istog zakona). Pitam se kakva teža štetna posledica nastaje ako se nešto ne proknjiži u roku od 3 ili 5 dana.. već u roku od 10 ili 15 dana, jer je zaduženo lice bilo, na primer, na bolovanju .Po mom shvatanju, bitno je da godišnji finansijski izveštaj bude sastavljen na osnovu proknjiženih dolumenata.

Za istu povredu propisa i sa istom kaznom, može biti kažnjeno i udruženje građana.
http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/155005/APR-podneo-prijave-protiv-2500-firmi-i-organizacija-sa-teritorije-Novog-Sada.html
Iz ovog članka proizilazi da je agencija samo za 2014 g. podnela javnom tužilaštvu 30.000 prijava na teritoriji republike, pa ako je tužilaštvo sve te prijave pretvorilo u tužbe, eto 30.000 novih sudskih sporova samo za taj period.

3. Držim pred sobom spise jednog sudskog predmeta I želim da izložim njegove elemente jer smatram da ukazuje na ozbiljan društveni problem.
Građanin, duže vremena bez posla, odlučio je da uz mali trošak započne sopstveni biznis. U tom cilju je krajem 2010 godine osnovao preduzeće za njemu poznate intelektualne usluge i preduzeće registrovao na adresi stana svog roditelja u kome I sam stanuje. Narednih meseci se mučio da nađe klijente , bez uspeha. Tada je saznao da će po novom zakonu o preduzećima iz 2011 godine po službenoj dužnosti biti prinudno likividirano preduzeće koje u zakonskom roku, nadležnom organu ne podnese finansijski izveštaj. Zaključio je da se to zakonsko rešenje odnosi I na njega jer nije zaradio ni dinar pa je mislio da nema šta da napiše u finnsijskom izveštaju.
Smatrao je da se time rešio firme koju je osnovao I krenuo je u potragu za drugim poslom.
Međutim, krajem septembra 2016 godine nadležno javno tužilaštvo podnosi optužni predlog protiv preduzeća I vlasnika kao odgovornog lica za privredni prestup jer nisu najkasnije do kraja februara 2015 godine Agenciji za privredni registar podneli izjavu o neaktivnosti u izveštajnoj 2014 godini.
Da skratim priču, prvostepeni sud je prihvatio optužni predlog ali je smatrao da u učinjenom delu nema teže društvene opasnosti I izrekao minimalnu kaznu I to uslovno. Javni tužilac se razgoropadio kao da je sud blago kaznio teškog lopova I uložio je žalbu.
Nadležni drugostepeni sud je novembra prošle godine usvojio žalbu javnog tužioca , ukinuo prvostepenu odluku I predmet vratio prvostepenom sudu na odlučivanje.
Ušli smo u drugu polovinu marta meseca 2018 godine I prvostepeni sud se ne oglašava.

4. Posmatrano hronološki, u izloženom slučaju se javljaju sledeći problemi:
-U vreme kada je pomenuto preduzeće osnovano, tada važećim zakonom o računovostvu (Sl.glasnik RS .br.46/2006..) nije bila utvrđena obaveza preduzeća da dostavlja izjavu o poslovnoj neaktivnosti I samim tim, takvo nedostavljanje nije tretirano kao privredni prestup u čl.68 zakona.
-Novi zakon o privrednim društvima (Sl.Glasnik RS br.36/2011..) primenjuje se od 1.2.2o12 godine.
Istim zakonom je predviđeno da se vrši prinudna likvidacija nad pravnim licem u slučajevima iz čl.546-548 I po sprovedenom postupku, agencija za privredni registar ga briše iz registra.
Jedan od slučajeva moguće prinudne likividacije je slučaj kad pravno lice ne dostavi nadležnom registru finansijski izveštaj do kraja poslovne godine a za prethodu poslovnu godinu, odnosno ako ne dostavi početni likividacioni bilans.
Po mom shvatanju, preduzeće koje pominjem u tač.3 nije do kraja 2013 godine podnelo godišnji finansijski izveštaj za 2012 kao prethodnu poslovnu godinu I tada je Agencija za privredni registar bila dužna da pokrene I sporovede postupak prinudne likividacije.

-U sudskim spisima ovog predmeta, godine 2012 i 2013 se uopšte ne pominju kao da ne postoje.
Agencija za registar,javno tužilaštvo , prvosteni I drugostepeni sud ignorišu odrebe zakona o privrednim društvima I pozivaju se samo na zakon o računovodstvu iz 2013 godine. U konkretnom slučaju, tužilaštvo optužuje preduzeće što do kraja februara 2015 nije dostavilo agenciji za registar izjavu o neaktivnosti u 2014 godini a po zakonu o privrednim društvima, ovo preduzeće je te godine moralo biti brisano iz registra.
Dugo sam razmišljala zašto su tako postupili I došla do zaključka da su uzeli u obzir 2012 I 2013 godinu, morali bi ići postupkom prinudne likvidacije po zakonu o privrednim društvima. U tom slučaju, u budžet se ne bi slio ni dinar. Ovako, primenjujući samo zakon o računovodstvu, od kazni za privredni prestup, budžet će dobiti puno novca.
U napred pomenutom linku, pominje se mogućnost da je podneto oko 30.ooo prijava radi primene odredbi zakona o računovodstvu a to znači, ipak veliki novac.
Nemam dokaze ali imam samo osećaj da sve to nije slučajni vezano za 2014 godinu. Tada je državni budžet bio u kolapsu i odlučeno je da se delu penzionera ukrade deo penzije po usmenim pričama na 3 godine a videlo se da je to trajno. Pored toga, zaposlenima u javnom sektoru je smanjena plata za 10 %.
Moguće je da je neko naknadno procenio da tako pribavljen novac nije dovoljan I dat je nalog da se bez javnog talasanja, uzmu još neke pare. I neko je bio pametan i našao je rešenje u primeni zakona o računovodstvu na izloženi način. Penzioneri su opljačkani na jedan način a ovde je pokušaj pljačke dela preduzeća I drugih pravnih lica na drugi način. Formalno, to nije pljačka, ali ja tako doživljavam pomenuti odnos prema penzionerima I preduzećima.

_Nažalost, u ovoj materiji donete su I dve odluke koje , najblaže rečeno, predstavljaju pravni skandal ili grubu povredu ustava I zakona.
Naime, primenu pojedinih odredaba nekog zakona ili ceo zakon može odložiti samo Narodna skupština kao donosilac zakona I to ne nekim zaključkom, već samo zakonom o izmenama I dopunama zakona.
U konkretnom slučaju, ministarstvo za ekonomiju izdaje 8.6.2012 godine mišljenje da treba odložiti primenu odredbi zakona o prinudnoj likvidaciji dok se izmenama I dopunama zakona, ne reguliše nešto što nedostaje ili nije dobro formulisano.Ne upuštam se u analizu ispravnosti tog mišjenja, ali smatram da je tadašnje ministarstvo trebalo da po hitnom postupku predloži izmene I dopune zakona a toga nema ni do danas.
Drugu povredu ustava I zakona , čini agencija za privredni registar koja umesto da primeni zakon o privrednim društvima, podnosi javnom tužilaštvu hiljade prijava za navodnu povredbu zakona o računovodstvu i nije je sramota da javnost obaveštava da će sa primenom postupka o prinudnoj likvidaciji, početi 20.10.2017 godine. Agencija se ne može pravdati da nije oko 5 godina primenjivala zakon, zbog datog mišljenja ministarstva jer ta mišljenja pravno ne obavezuju.
v. o tome: https://www.neobilten.com/apr-pocinje-sprovodjenje-postupka-prinudne-likvidacije/

5.Smatram:
– Godišnji finansijski izveštaj, odnosno početni likividacioni bilans imaju širi društveni značaj jer omogućavaju nadležnim organima da prate privredna kretanja u celini ili u pojedinim privrednim oblastima kao I za izvršavanje drugih poslova iz njihovog delokruga.
Takođe, privredni subjekt koji želi da stupi u bilo koji oblik poslovnog odnosa sa drugim privrednim subjektom, može preko tih izveštaja da sazna neophodne informacije.
Ako neki privredni subjekt želi pre stupanja u poslovni odnos sa drugim subjektom da preko registra pribavi neke informacije, biće obmanut a moguće kasnije I oštećen ako taj drugi privredni subjekt faktički nije aktivno lice. Na sličan način mogu biti obmanuti I nadležni organi ako duže vremena dobijaju informaciju da je mnogo veći broj aktivnih lica nego što ih stvarno ima.
Tako posmatrano, nedostavljanje agenciji pomenutih dokumenata ili izjave da u prethodnoj poslovnoj godini nije bilo poslovnih promena (neaktivna ili “mrtva” preduzeća) ima ili može imati šire negativne posledice.
Zbog toga, u oba slučaja treba primeniti postupak prinudne likvidacije po zakonu o privrednim društvima.
-Sve ostale povrede propisa, treba zakonom o računovodstvu tretirati kao prekršaj. Naravno, treba brisati suvišno , na primer, određivanje broja dana u kojima se mora izvršiti neka operacija u vođenju računovodstvenih i poslovnih knjiga.

6. U stručnoj i uopšte u javnosti, povremeno se mogu čuti veoma negativne kvalifikacije o ovakvom političkom sistemu. Neću time da se bavim.
Međutim, meni smeta ukupno zakonodavstvo koje se odnosi na prava i obaveze preduzeća. Izgleda kao da država ne veruje preduzećima da su ili bar većina savesni I da teže da što bolje posluju ne samo u svoju korist već i u korist države.
U životu, ljudi obično polaze od sebe-ako su pošteni i savesni,misle da su i drugi takvi.
I obratno, ako su skloni lopovluku I raznim mutnim radnjama, misle da su i drugi takvi. Da li među piscima zakona ima više ljudi koji ne veruju drugima pa ih sačekuju raznim zamkama i visokim kaznama.

Slažem se da je potrebno da trgovci izdaju fiskalni račun. Ali, umesto da se napravi dubinska analiza zašto veliki broj trgovca ne izdaje fiskalni račun, država se dosetila da uz pomoć građana natera što više trgovaca da te račune izdaju., Mislim na organizovanje lutrije u kojoj građanin koji preda veći broj fiskalnih računa, ima šanse da dobije stan ili automobil.
Ako neko nezakonito zarađuje tako što izbegava plaćanje poreza, neće nezakonito stečeni novac strpati u slamaricu već će ga negde utrošiti, u kupovinu nepokretnosti, automobila itd,itd. Zašto se ne ispituje poreklo imovine.
Želim da kažem, da država može obezbediti određeno ponašanje privrednih subjekata ne samo pretnjom visokim kaznama za svaku sitnicu,već i drugim merama iz svoje nadležnosti.

Na kraju i ne manje važno. Predstavnici države moraju svojim delovanjem služiti kao primer. Ako često čitamo u novinama o bahaćenju pojedinih funkcionera, o korišćenju državnih automobila u stranačke svrhe i raznim drugim mutnim radnjama i sve to ne bude procesuirano, zar nije realno očekivati da bar neki privredni subjekti koji puno I teško rade, odluče da kliznu u sivu ekonomiju ili da na drugi način,izigraju zakon.

Objavljeno pod Uncategorized | Ostavite komentar

NEKI PROBLEMI PRIVREDNIKA SA PROPISIMA

Već 15 –tak godina slušam kako intenzivno radimo na usaglašavanju naših propisa sa propisima EU, šaljemo nacrte važnijih zakona na mišljenje odgovarajućim međunarodnim telima, spremni smo da izgradimo moderno zakonodvstvo ne zbog ulaska u EU, već zbog nas. Međutim, povremeno u javnost dopre glas privrednika koji se žale na propise a i ja sam od nekoliko vlasnika malih preduzeća čula njihove probleme.
Neću se ovde baviti poreskom politikom niti da li država favorizuje strane ulagače a domaće zapostavlja i sl. Interesuje me prvenstveno da li su propisi lako dostupni privrednicima , da li su jasni i međusobno usklađeni.
1.Pokušala sam preko više sajtova i portala da utvrdim koliko imamo važećih zakona i nisam uspela. Ipak, ako sam dobro prebrojala, u periodu od jula meseca 2012 do kraja 2017 godine, usvojeno je oko 360 zakona, ne računajući zakone o potvrđivanju međunarodnih sporazuma I zakone sa oročenim vekom trajanja. U tom broju su ne samo novi zakoni već i zakoni o izmenama i dopunama zakona. Naravno, ima i važećih zakona koji su usvojeni pre ovog perioda.
I kad bi bilo samo 360 zakona, bilo bi to mnogo. I ostaje privredniku da se pomuči da ih nađe na internetu.
U prethodnom postu zaboravila sam da pomenem Pravno –informacioni sistem RS koji je uradio Službeni glasnik RS koji može korisno poslužiti u pronalaženju zakona i možda brže i lakše nego traganje po sajtovima ministarstava.

2.Vladini čelnici povremeno pozivaju naše ljude, naročito mlade da krenu u biznis, uz napomenu da će im odgovarajući organi pomoći subvencijama i na drugi način. To je OK.
Činjenica je da je raniji postupak registracije osnivanja preduzeća znatno pojednostavljen i ubrzan što je u redu. I tako mlad čovek svu svoju energiju posveti početku rada i osvajanju tržišta.
Međutim, najčešće mu niko ne kaže da mora dobro poznavati nekoliko zakona i osvesti se tek kad ga nadležni organ kazni novčanom kaznom zbog toga što nešto nije uradio ili nije uradio u zakonskom roku.
Zar je teško ili skupo da se svakom osnivaču preduzeća (posebno preduzetnicima jer ima razlika),prilikom registracije osnivanja preduzeća uruči list papira ili čak pola lista formata A4 na kome bi bio spisak zakona koje treba da poznaje svaki osnivač , naravno, zajedno sa brojevima službenog glasnika u kome su objavljeni . Po potrebi, šalterski službenik u Privrednom registru mogao bi mladom osnivaču da kaže kako na internetu može naći propise.
To su zakoni o: privrednim društvima; porezu na dohodak (porez na zarade); porezu na dobit; doprinosima za socijalno osiguranje; poreskom postupku i administraciji; računovodstvu; radnim odnosima.
Takođe, trebalo bi skrenuti pažnju da ko se bavi određenim delatnostima, treba da poznaje i druge propise (na primer, carinski zakon, zakon o turizmu i dr).
Ako će se baviti delatnostima koje mogu ugroziti zdravlje ili život ljudi ili životinja ili otrovnim isparenjima ili na drugi način ugroziti životnu sredinu, mora poznavati propise koji regulišu uslove za obavljanje takvih delatnosti. Verujem da odgovarajuće inspekcije hoće da daju takve informacije.
Može se desiti da kad pročita više zakona, mlad čovek pomisli da je priglup jer mnoge stvari ne razume. U načelu, smatram da ljudi ili bar većina, nisu priglupi, već su propisi komplikovani, formulisani nejasnim jezikom, sa češćim izmenama i dopunama I sl.
Malo preduzeće nema potrebu da ima pravnika u stalnom radnom odnosu sa punim radnim vremenom već samo da ga povremeno angažuje.
Preporučujem da se od početka angažuje iskusan i odgovoran knjigovođa koji neće samo knjižiti
i pripremati dokumente za odgovarajuće isplate već će blagovremeno upozoravati na zakonske obaveze vlasnika u oblasti finansijskog poslovanja(porezi i doprinosi i računovodstvo). Broj takvih obaveza je po mom shvatanju nepotrebno veliki i sa, rekla bih, drakonskim kaznama i za sitnije prekršaje.

3. Češće izmene izvršne vlasti kao jednu od posledica imaju da nova vlast nastoji da što pre izmeni što više zakona koje je donela prethodna vlast. Svi se ponašaju kao da istorija počinje od njih, da oni bolje rade i sl.
Češće izmene nekog zakona same po sebi, nisu dobre jer otvaraju pitanje da li je zakonodavac prethodno odlučivao brzopleto ili površno pa izmenama nastoji da slabosti otkloni.
No, bez obzira na stvarne uzroke promena zakona, takva pojava izaziva nesigurnost i kod domaćih i kod stranih investitora jer nisu sigurni da li će za kratko vreme, biti pogoršani njihovi zakonski uslovi poslovanja.
Evo nekih primera.
Zakon o privrednim društvima iz 2004 godine zamenio je zakon iz 1996 godine. Zakon iz 2004 zamenjen je već 2011 godine koji je već menjan 4 x a krajem 2017 godine, najavljene su nove izmene i dopune.
Zakon o računovodstvu i reviziji usvojen 2006 godine, menjan je 2 x, poslednja izmena je stupila na snagu 30.12.2009 godine. Taj zakon je 2013 zamenjen sa dva zakona, jedan o računovodstvu I drugi o reviziji.
Kako da se snađe privrednik kad čuje da zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ima čak 10 izmena i dopuna (Sl.glasnik RS; br.84/04..113/17).

4. Elektronsko poslovanje će sigurno olakšati poslovanje mnogim privrednicima jer će ubuduće ,mnoge dokumente koje moraju jednom ili više puta godišnje da šalju nadležnim organima, umesto na papiru, moći da šalju eletronskim putem.
Plašim se samo da će naša administracija koristiti to kao podlogu da uvodi neke nove obaveze. Čini mi se da sam prošle godine, na primer, pročitala u novinama, da u Nemačkoj, preduzeća dostavljaju nadležnom organu samo 8 finansijskih pokazatelja , kod nas čak 12 I da je pripremljena izmena odgovarajućeg pravilnika kojom se uvodi obaveza dostavljanja još 4-5 podataka.

Verovatno će značajne novine doneti zakon o elektronskom dokumentu usvojen 2017 godine (Sl.glasnik RS br97/2017). Da bi se ovaj zakon primenio, neophodno je izvršiti odgovarajuće tehničke promene I obaviti edukaciju kadrova.
Dokument sastavljen na način predviđen ovim zakonom, ima snagu originalnog dokumenta. Kada je potrebna kopija, ovlašćeno lice svojeručnim potpisom i pečatom, potvrđuje istinitost kopije elektronskog dokumenta na papiru sa spoljnom formom prikaza elektronskog dokumenta, kako piše u zakonu.
Sasvim praktično, umesto ranijih ormana u kojima su čuvane velike količine raznih dokumenata, sada se ti dokumenti nalaze na kompjuteru. I kada zatreba da se neki dokument priloži, na primer, uz tužbu sudu, lako se napravi kopija na izloženi način. Ali, kod nas, ne može bez ali..sudija će ljubazno reći da stranka naknadno donese overenu kopiju . Uzalud stranka objašnjava da notar može overiti kopiju samo kad je uporedi sa originalom, a on originala ima samo u kompjuteru, sudija neće da sluša. Sudiju niko nije edukovao da je usvojen nov zakon o elektronskom dokumentu.
Prateći ove promene u raznim oblastima koje se dešavaju već nekoliko godina, primećujem da čelnici vlade često sa puno krupnih reči govore o digitalizaciji. Oni faktički smatraju da je po njima, revolucionarna promena nastala danom usvajanja zakona u skupštini. Ne shvataju da je potrebno kod velikog broja subjekata, izvršiti značajne promene, od kojih jednu grupu čine tehničke (nabavka određenog broja računara, ugrađivanje u njih potrebnih programa, elektronsko povezivanje odgovarajućih institucija ) i drugo je neophodna edukacija kadrova. To se videlo u početku primene novog Zakona u upravnom postupku (pribavljanje podataka službenim putem), zakazivanje pregleda kod lekara specijaliste , izdavanje novih zdravstvenih kartona. Pribojavam se da će se slično desiti i kod masovnijeg prelaska privrednih subjekata na elektronsko poslovanje.

5.U stručnoj fazi rada, zakon treba da piše tim stručnjaka, zavisno od materije, to mogu biti inženjeri, lekari, poljoprivredni eksperti ili drugi i obavezno, pravnik. Cenim mladost ali mladost nije zamena za znanje i iskustvo. Koliko godina, na primer, mlad lekar mora da provede na specijalizaciji da bi postao specijalista ? Rad na pripremi zakona traži da to čine specijalisti.
I ne samo to. Pri Vladi bi trebalo da deluje grupa vrhunskih pravnika koja bi pre utvrđavanja predloga zakona, ocenjivala tekst sa stanovišta usklađenosti sa pravnim sistemom, utvrđivala da li su neka predložena rešenja u suprotnosti sa nekim važećim zakonom I ako jesu, kako to prevazići, zatim, negovala određene standarde u pogledu pravne tehnike i ono što je posebno važno, vodila računa o jeziku zakona.
Naravno, sve o čemu je prethodno bilo reči je beznačajno ako se u vrhu vlasti ne opredele za doslednu primenu principa da je zakon jednak za sve i druge principe vladavine prava. Takvo opredelje u aktuelnoj vlasti se ne nazire.

6. Nekom birokrati će biti možda smešan moj apel da se ne vrše česte promene propisa, da se pomogne privrednicima, naročito malim preduzećima u upoznavanju sa zakonskim obavezama, da se vrši edukacija svih koji treba da primenjuju neki nov propis,itd. Smatraće da preduzeća moraju da poštuju državu i ako to ne čine, biće kažnjena.
Odnos između države i privrednih subjekata treba da se zasniva na međusobnom poverenju i poštovanju. Ako se odnos države zasniva pretežno na raznim oblicima represije, jačaće otpor, makar spolja nevidljiv, to će pojačati represiju I jednog dana, krenuće lavina…

Objavljeno pod Uncategorized | Ostavite komentar

AKO NE POZNAJU PROPISE, GRAĐANI ĆE BITI KAŽNJENI

Građani imaju ne samo prava već i obaveze utvrđene propisima. Ako ne izvrši obavezu na propisan način ili u propisanom roku, građanin će biti kažnjen. U načelu, takav stav je u redu. Poznata je stara latinska poslovica koja kaže da nepoznavanje propisa ne opravdava (ignorantia legis non excusat). Međutim, u praksi se javlja niz problema.

1.Teorijski, građanin bi morao ažurno da čita sve propise kako bi blagovremeno saznao da li ima neku novu obavezu ili da to sazna na drugi način.
Tako, odavno znam da moram platiti porez na imovinu a mediji nas redovno obaveštavaju o roku za uplate pojedinih rata.
Iz mesečnih računa koje mi šalje elektrodistribucija, saznajem, na primer,da pored troška za utrošenu električnu energiju, moram da platim i PDV i akcizu ( na primer, na trošak za utrošenu energiju za prošli mesec, dodali su i oko 2.000 dinara za PDV i akcizu, malo li je) i taksu za javni TV servis. Ne razumem zašto plaćam i 146 dinara na ime naknade za povlašćene proizvođače električne energije. Niti sam ja kao korisnik povlašćena niti dobijam struju od nekog povlašćenog. No, nema veze, moram da plaćam svakog meseca.
Takođe, svakog meseca iz računa Infostana, saznajem da moram da platim pored usluge hladne vode,što valjda znači vodu koju sam potrošila, još i korišćenje vodnog dobra, što ne znam šta znači. Ili, pored usluge kanalizacije plaćam i nekakvu naknadu za ispuštenu vodu. Ne znam kakvu to vodu ispušta moje domaćinstvo pored one koja odlazi kanalizacijom. Na kraju, plaćam i nekakvu uslugu ekološke zaštite iako mi nije poznato da nam bilo gradska vlast bilo neko javno preduzeće pruža takvu zaštitu. No, i to nema veze, plaćam sve na računu jer neću da rizikujem da me onaj državni preduzetnik izbaci iz kuće I moju kuću proda (prinudni izvršitelj).
Navela sam neke stavke iz pomenuta dva računa koje ne razumem. Ako alavoj vlasti zatreba još novca, izmisliće neke nove naknade, kao na primer, za udisanje vazduha (reći će da je državni ) ili za hodanje po ulicama i drugim javnim površinama ili nešto treće. Nadam se da će me o tome obavestiti preko stavke u jednom od pomenuta dva računa ili putem posebnog računa. Ako to ne učine, kako da saznam za te eventualno nove obaveze ?

2.Ako se upita kako da sazna za svoje zakonske obaveze, građaninu će birokrata odgovoriti da pogleda na internetu.
Da li se neko pita da li svi građani imaju kompjuter i ako imaju, da li ga koriste samo deca ili unuci za svoje potrebe (igrice I dr). Birokrata će reći šta se njega tiče što građanin nema kompjuter ili ne ume da ga koristi. Ako šef najveće zapadne sile komunicira sa svojim saradnicima ali i sa celim svetom, putem svog tviter naloga, zašto naša vlast ne bi komunicirala sa građanima putem sajtova a građani neka se potrude i nauče korišćenje interneta, kupe kompjuter i nađu odgovarajući sajt.
Ako građanin ume da koristi internet, ima više mogućnosti.
Najlakše je kada građanin zna tačan naziv zakona, može ga ukucati u guglov pretraživač i ubrzo će saznati za sadržaj zakona.
Međutim, može se prevariti jer je tu pravi haos. Pod istim nazivom objavljuju se zakoni iz različitog perioda donošenja. Najsigurnije je pogledati sve objavljene tekstove pa u preambuli videti najsvežiji broj službenog glasnika u kome je objavljen.
Ako građanin zna naziv zakona i zna u koji resor spada, može pogledati sajt odgovarajućeg ministarstva. Međutim, sajtovi pojedinih ministarstava su aljkavi i nepregledni i treba vremena da se nađe ono što je potrebno.
Naravno, može se otvoriti i sajt Narodne skupštine ali tu će naći spisak usvojenih zakona u poslednjih nekoliko godina izloženih po redosledu usvajanja.
Ako građanin želi da se uredno obaveštava da li ima i kakve obaveze po propisima, morao bi jednom nedeljno da odvoji po nekoliko sati radi pregleda svih neophodnih sajtova. Primera radi, morao bi da pregleda sajtove 18 ministarstava i da vidi koji su zakoni usvojeni. Ne mora baš svake nedelje, reći će neko jer poslanici se toliko umore da imaju višemesečne plaćene pauze u toku godine. Ali, za svaki slučaj, vredi pogledati i uredbe koje donosi vlada jer u ovoj zemlji se baš ne vodi računa šta se može regulisati uredbom vlade kao propisom za izvršenje zakona.

3.Pogledajmo iskustvo jedne građanke.
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/slucaj-zene-iz-gornjeg-milanovca-koja-je-robijala-zbog-oruzja-muza-trebalo-je-da-ima/pgnzjww
Iz ovih nekoliko članaka, zaključujem da je gospođa Vesna Nedeljković iz Gornjeg Milanovca, stara 58 godina, nedavno postala udovica. Rekla bih da je domaćica jer sada ostvaruje penziju po umrlom suprugu. Skromna žena , verovatno i nema kompjuter. Bilo joj je potrebno izvesno vreme da reguliše svoje pravo na penziju i zdravstveno osiguranje. Uz svu veliku priču o digitalizaciji, verovatno je trebalo da obiđe više šaltera, da ide više puta.
Dva meseca posle muževljeve smrti, počela je da pregleda muževljeve stvari i da ih polako poklanja. Tako je naišla i na pušku i pištolj.Nije se tim oružjem šetkala po gradu niti ga upotrebljavala već je otišla u ispostavu MUP-a. I tamo je doživela šok. Rekli su joj da je zakasnila sa predajom čak 5 dana i da mora da plati kaznu od 5.000 dinara ili ide u zatvor.. Žena se šokirala i odbila je da plati jer smatra da nije kriva. I ostade žena u zatvoru 5 dana !
Po mom iskustvu i ranije u doba socijalizma i danas, najveća birokratija je koncentrisana u službama MUP_a i u poreskoj upravi. Ti ljudi kao da umesto mozga i srca, imaju armirani beton.
Znam da se šef ministra unutrašnjih poslova, ponaša da je iznad ustava i zakona ali pitam se da li to znači da i činovnici MUP_a moraju da budu tako bahati ? Možda je njihov zadatak da čekaju građane da pogreše, pa da onda samo hladno kažu, platite kaznu jer tako je po zakonu.
Smatram da je trebalo da deluju preventivno tako što bi građane preko medija , više puta upozoravali na njihove zakonske obaveze u pogledu predaje oružja po smrti vlasnika. Tako bi i gospođa Nedeljković saznala ili bi joj na to skrenuo pažnju rođak ili komšija.
Iskreno, čelnici Vlade koji se bave digitalizacijom, popeli su mi se ne na vrh glave, već Avalskog tornja, pričom kako krupnim koracima napredujemo u digitalizaciji uprave. Ako je to tako, onda zamišljam da je u konkretnom slučaju, trebalo uraditi sledeće: odmah po upisivanju u matične knjige umrlih, činjenice o smrti supruga gospođe Nedeljković, matičar je bio dužan da taj podatak zajedno sa njegovim matičnim brojem (ključ za sve brave) pošalje poreskoj upravi, PIO fondu, zavodu za zdravstveno osiguranje I MUP-u da bi te institucije obavile svoj deo posla. Nadležna služba MUP-a bi odmah ustanovila da treba uputiti pismo porodici umrlog Nedeljkovića, izjaviti saučešće i upoznati ih sa obavezom da u roku od 45 dana predaju oružje. Kulturno ophođenje sadrži i opomenu i ako supruga, ne postupi po opomeni , onda preduzeti zakonske mere.
Smatram da ovakav postupak ne traži puno vremena niti predstavlja veliki trošak za MUP ali bi značio supruzi preminulog.
Ovako kako je postupljeno, stiče se utisak da je zadatak policije samo da lovi greške građana i da ih i za najmanju sitnicu kažnjava i tako puni budžet.
Vidim da je uz pomenute članke o gospođi Nedeljković, objavljeno preko 300 komentara građana, nezadovoljnih ponašanjem policije.Verujem da je čelnike MUP-a baš briga za takve komentare, važno im je na nema nereda na ulicama. Ali, tiha voda breg dere.

4.N.Stefanović se često pojavljuje pred Tv ekranima sa raznim saopštenjima. Kad slučajno to gledam, uvek pomislim šta radi onaj špalir skamenjenih lica iza njegovih leđa ? Da li mu čuvaju leđa ili samo vole da se slikaju pred TV kamerama ?
Ponekad slušam šta pomenuti doktor za ne znam šta kaže-zaplenili su toliko i toliko droge, uhapsili su toliko i toliko ovih ili onih kriminalaca i sl a ja se još uvek potajno nadam da će jednog dana saopštiti kako su preduzeli konkretne mere na uljuđivanju da tako kažem, svojih šalterskih službenika:efikasni, ljubazni , korektni i da kad god mogu, pomognu građanima.
G.Stefanović bi mogao da shvati da građanin koji doživi neku neprijatnost na šalteru , neće kritikovati samo konkretnog službenika već i celu vlast zajedno sa neprikosnovenim šefom te vlasti.

X x x
Načelno posmatrano, građani ostvaruju svoja prava i izvršavaju obaveze u skladu sa zakonom. Oni obaveze izvršavaju i kad im neka obaveza iz bilo kojih razloga ne odgovara. Tako se postupa u uređenoj državi.
Smatram da vlast ne treba samo da čeka da građanin pogreši pa da ga kazni.Ona treba da sistematski sprovodi program edukacije građana i uverena sam da bi se na takav način smanjio broj građana koji ne izvršava svoje zakonske obaveze.
Primetila sam da kad se uvede neka novina iz oblasti bezbednosti saobraćaja, nadležne službe o tome obaveste javnost preko svih elektronskih i štampanih medija. Pomenula sam i da nas obaveštavaju o isteku roka za plaćanje rate poreza na imovinu i jednom godišnje o plaćanju poreza na dohodak. To je korisno.
Razmišljam o sledećoj ideji. Aktuelna vlast ima punu kontrolu nad svim TV stanicama sa nacionalnom frekfencijom sem jedne. Verujem da kontrolu ima i nad većim brojem regionalnih TV stanica kao i nad izvesnim brojem radio stanica.
Zašto vlast ne bi ponudila svim tim medijima pa i onim nad kojima nema kontrolu da jednom nedeljno (trajanje od 15 do 30-tak minuta) uvedu emisiju pod radnim naslovom-građani i propisi. U emisiji se ne komentariše i ne polemiše već samo informiše javnost o novinama u pogledu zakonskih prava i obaveza građana kao i o nekim obavezama iz ranijih propisa koje može interesovati veći broj građana. Možda bi i neki dnevni listovi prihvatili da otvore ovakvu rubriku.
Te kratke informacije bi pripremali stručnjaci u Vladi i svim medijima distribuirali.
Loaklne vlasti bi mogle u lokalnim medijima da obaveštavaju građane o svojim propisima.

Objavljeno pod Uncategorized | Ostavite komentar

POLITIČKO ORGANIZOVANJE PRIPADNIKA NACIONALNIH MANJINA

Povremeno čujemo od predstavnika hrvatskih vlasti da traže da se poboljša položaj hrvatske zajednice u Srbiji, da se njenim pripadnicima garantuju mandati u republičkoj, pokrajinskoj i u skupštinama lokalnih samouprava a ponekad se uopšteno traži i veća zaštita nacionalnih manjina. Ovako formulisano liči na ozbiljnu primedbu i zahtev za promenu. Ne razumem, šta se konkretno traži. Moje nerazumevanje je zbog sledećeg:
1. Najveći broj pripadnika više nacionalnih manjina živi na području Vojvodine. Videla sam da je drugi program RTV skoro ceo na jezicima nacionalnih manjina. Volim da gledam program te televizije kad prikazuju različite tradicionalne običaje koji se i danas neguju i sasvim mi je svejedno da li su to običaji Srba ili Šokaca, na primer. Gledam aktivnosti kulturno umetničkih društava , čitala sam da je obezbeđena nastava na hrvatskom i još nekim jezicima nacionalnih manjina, imaju novine na svom jeziku,obezbediće se udžbenici u digitalnom izdanju, itd, itd. Nisam protiv ni da se o državnom trošku kupi zgrada u kojoj će se odvijati neke društvene aktivnosti hrvatske zajednice.
Ukratko, država stvara uslove i pomaže da pripadnici nacionalnih manjina neguju svoj jezik i kulturu. Naravno, uvek može bolje i više ali mora se imati u vidu da je ovo još uvek siromašna zemlja.
2. Želim da se svaki građanin u Srbiji oseća sigurno i da može slobodno da izražava svoje nacionalno biće i svoja verska uverenja. Po onome što čujem, nisam sigurna da takav položaj imaju Srbi u Hrvatskoj.
Od nas se očekuje da obezbedimo što povoljnije uslove za život i rad pripadnika nacionalnih manjina pa zbog toga ne razumem što nas povremeno pojedini susedi ucenjuju ne davanjem svoje saglasnosti na neke aktivnosti na putu za prijem u EU. Tako je, na primer, od nekih rumunskih političara pre više godina stigao zahtev da naša vlast ukine pravo Vlaha da se tako izjašnjavaju, jer oni su navodno Rumuni.
Ili,pokrenuta inicijativa da se ukine odluka vlasti iz 1945 godine kojom je ukinuto pravo Bunjevaca i Šokaca da se tako nacionalno opredele jer oni su, po toj odluci, Hrvati. Nedavno sam pročitala izjavu predstavnika Hrvatske zajedice koji se protivi toj promeni i još upozorava da bi to moglo imati negativne posledice po ukupne odnose Srbije i Hrvatske. Kakva ucena-ako Bunjevcima i Šokcima kažemo da nije važno kako se oni osećaju, važno je da ne poremetimo ukupne odnose između Srbije i Hrvatske.
Zgranula sam se kada sam pročitala informaciju o odluci iz 1945 godine ali još više kada sam saznala da neko danas traži da naša vlast opet nekome naredi ili odredi kako će se u nacionalnom smislu osećati. To je strašno. Takav zahtev zaslužuje najoštriju osudu.
3. Ustavom je zajemčena sloboda političkog udruživanja.
Posebnim zakonom je regulisan način osnivanja i organizovanja političkih stranaka. Tako, političku stranku mogu osnovati najmanje 10.000 punoletnih i poslovno sposobnih državljana RS.
To isto važi i za osnivanje političke stranke nacionalne manjine s tim što je uslov samo 1.000 osnivača. I to je u redu. Međutim, po mom shvatanju, zakon je nedorečen. Izgleda da je dovoljno da se u nazivu stranke navede nacionalna manjina i preuzme ili prepriča zakonska odredba o cilju osnivanja stranke nacionalne manjine i obezbedi da samo jedan osnivač bude iz reda konkretne nacionalne manjine i stranka će biti registrovana. Možda nije neophodno da bude makar jedan pripadnik nacionalne manjine jer važeći zakon ne daje pravo nadležnim organima ni da pitaju ni da utvrđuju nacionalnost osnivača.
Neko će reći da bilo ko može predstavljati i zastupati interese konkretne nacionalne manjine. Tačno ali ne može se zastupniku dati pravo koje zakon daje pripadnicima nacionalne manjine a to je pravo ulaska u parlament bez prekoračenja izbornog praga.
Pripadnici nacionalnih manjina čine oko 17 % ukupnog stanovništva prema popisu iz 2011 godine a većina registrovanih političkih stranaka su po nazivu, stranke nacionalnih manjina. Ne zvuči uverljivo da su pripadnici nacionalnih manjina toliko mnogo zainteresovani za osnivanje svojih političkih stranaka. Ovo tim pre što se u realnom političkom životu, većina tih stranaka ne deluje, odnosno ne vidi se i ne čuje.
Smatram da se iza osnivanja ogromnog broja stranaka nacionalnih manjina, krije lični ili grupni interes.
Već izvesno vreme, u ovoj zemlji su unosna dva zanimanja koja bez stručnog znanja i iskustva i odgovornosti za rad, obezbeđuju pojedincu lagodan život. To su poslanici i s druge strane, učesnici tv rijaliti programa. I jedni i drugi imaju za naše prilike solidna primanja i razne druge pogodnosti.Otud i toliko veliko interesovanje pojedinaca da postanu učesnici rijaliti programa a neki, da budu poslanici ili bar odbornici u lokalnim samoupravama.
Nije nemoguće i da iza osnivanja pojedinih stranaka navodno nacionalnih manjina, stoje i neke veće partije koje nastoje i da na taj način, povećaju broj svojih poslanika, odnosno odbornika. Praksa pokazuje da neke od tih partija se u fazi kandidovanja i kasnije rada skupštine, ne bore za naklonost birača svojim programima, odnosno predlozima rešenja gorućih društvenih problema, već skoro isključivo opanjkavanjem političkih protivnika.
Zbog svega toga, nije dovoljno da formalnu kontrolu vrše nadležno ministarstvo i RIK jer oni nemaju zakonsko pravo da osnivače stranke nacionalne manjine pitaju za nacionalnost.
Smatram da bi zakonom trebalo utvrditi da većinu, na primer, najmanje 75 % osnivača stranke moraju biti pripadnici nacionalne manjine koja osniva stranku.

4. Ponavljam da iz Hrvatske povremeno stižu zahtevi da se pripadnicima hrvatske zajednice garantuju mandati u skupštinama na svim nivoima.
Traže se mandati, dakle, najmanje dva. Nejasno je da li se ti mandati moraju obezbediti u svim opštinama u kojima živi najmanje, recimo, 5 ili 10 Hrvata.
Nejasno je da li se po ovom zahtevu,broj mandata određuje na osnovu zahteva hrvatske strane ili po osnovu sporazuma sa njom ili pak, srazmerno broju pripadnika hrvatske nacionalne manjine u ukupnom broju stanovnika ili makar u ukupnom broju pripadnika svih nacionalnih manjina. Ovo nije naglabanje jer odgovori mogu biti veoma različiti.
Tako, u Srbiji deluje čak 21 etnička zajednica sa preko 2000 pripadnika. Ne može se nešto dati samo jednoj-hrvatskoj a ne i svima jer u suprotnom, to je diskriminacija.
Pripadnici mađarske zajednice (253.900) učestvuju sa 3,5% u ukupnom broju stanovnika Srbije prema popisu iz 2011 godine, pripadnici romske zajednice (147.600 pripadnika) sa 2,1 % i bošnjačke zajednice (145.300 pripadnika) sa 2%.
Sa manje od 1% u ukupnom broju stanovnika ili sa o,8 % učestvuju pripadnici hrvatske zajednice(57,9 hiljada) , slovačke- 7 %, i dr.
Ne vidim nikakvo opravdanje niti ustavni osnov da se pravi razlika u tom smislu da se nekim nacionalnim zajednicama garantuju mandati a drugima ne. Isto tako, ne vidim ustavni osnov da se svim nacionalnim zajednicama, garantuje isti broj mandata bez obzira na broj pripadnika pojedine zajednice. Po mom shvatanju, ne može mađarska zajednica da ima isti broj mandata kao, na primer, hrvatska ili zajednica koja ima ukupno manje od 2000 pripadnika. Jednostavno, mandati bi trebalo da se određuju srazmerno broju birača.
To su osetljiva pitanja. Ne možemo jedne favorizovati za to što su bučniji ili prete stavljanjem prepreka na našem putu ka EU.
Načelno,veći ili manji broj mandata može se određivati prema količniku koji podjednako važi za sve . No, ako bi se primenio taj princip uz uvažavanje hrvatskog zahteva da dobiju više mandata,Mađari bi trebalo da dobiju najmanje 4 x više mandata nego Hrvati a Romi i Bošnjaci svaki po najmanje 2 x nego Hrvati. Ako bi se tako raspodeljivali mandati, moglo bi se desiti da možda čak polovina od ukupnog broja poslaničkih mandata, pripadne nacionalnim manjinama a to bi onda bilo na štetu srpskog naroda kao većinskog koji u pomenutom popisu stanovništva čini čak 83,3 % od ukupnog broja stanovnika.
5. Hrvatski zahtev za garantovanje mandata onako kako je predočen u medijima je neprihvatljiv kako god se analizira. Taj zahtev je na štetu položaja drugih zajednica nacionalnih manjina ili pak Srba kao većinskog naroda.
Možda ćemo u prilog ovom zahtevu, čuti da mi ne poštujemo evropske standarde . Volela bih da čujem takav “argument” jer mnoge evropske zemlje ne daju posebna politička prava zajednicama nacionalnih manjina a pogotovu garantovane mandate a neke čak ne priznaju ni nacionalne manjine.
Zbog te šarolikosti u Evropi,mi ne treba da odustajemo jer su nacionalne manjine ustavna kategorija još od ustava iz 1946 godine i ono što je posebno važno jeste da su mnogobrojne nacionalne manjine koje žive u našoj zemlji naše veliko bogatstvo.
Mogu se razumeti teškoće zajednica nacionalnih manjina koje zbog malog broja svojih pripadnika, ne mogu da pređu ni tzv. prirodni izborni prag a žele da učestvuju u radu skupštine.
Rešenje je da politička stranka nacionalne manjine uđe u predizbornu koaliciju sa nekom većom partijom, što je i do sada činjeno ili da više političkih stranaka nacionalnih manjina napravi takvu koaliciju.
Velike političke stranke demokratske orijentacije bi mogle da u svom radu na terenu da uočavaju eventualne probleme pripadnika nacionalnih manjina na određenom području i da po potrebi pokreću inicijativu kod nadležnih organa za rešavanje tih problema.
Takođe, te velike stranke bi mogle da na svojim kandidatskim listama za poslanike i odbornike imaju i određeni broj pripadnika nacionalnih manjina. Naravno, ne da budu nekakav ukras već ako ispunjavaju kriterije stranke za ovaj izbor i ako su sami voljni da se na takav način politički angažuju.
Smatram da bi još bolje rešenje za sve građane bilo da se uvede većinski sistem ili kombinacija većinskog i proporcijalnog sistema. Kombinacije mogu biti različite, na primer , da republička skupština ima ukupno 120 poslanika od kojih se 100 bira po većinskom sistemu (u svakoj izbornoj jedinici po jedan poslanik) i 20 koji se biraju na dosadašnji način, po proporcijalnom sistemu.
Smatram da je dosadašnji sistem istrošen i pokazao velike mane. Najvažnija je da mi birači ne biramo ljude-poslanike već glasamo za šefove partija koji su nosioci lista. Većinski sistem ne bi potisnuo partije ali bi ipak birali i ljude po imenu i prezimenu. I ono što je važno za političke partije nacionalnih manjina i uopšte partije sa manjim brojem članova, lakše bi same osvajale mandate ako u pojedinoj izbornoj jedinici imaju veći broj svojih članova i drugih pristalica.
Zalažem se za smanjenje ukupnog broja poslanika jer smatram da je ova država preskupa.

Objavljeno pod Uncategorized | Ostavite komentar

JASENOVAC, NAJVEĆE BALKANSKO STRATIŠTE U XX VEKU

U sedištu UN u Njujorku, 25.o.m. Dačić, potpredsednik Vlade Srbije, otvorio je izložbu o Jasenovcu i održao je dobar uvodni govor.
Prema pisanju naših medija, aktuelne hrvatske vlasti su prethodnih dana pokušavale da svim raspoloživim sredstvima spreče otvaranje izložbe jer navodno, neke prikazane činjenice nisu tačne ili su preuveličane i sl.

1.Poznato je da je jasenovački koncentracioni logor obuhvatao više manjih logora u nekoliko mesta.
U tom logoru su po nacionalnoj osnovi, ubijani Srbi, Jevreji i Romi a kao antifašisti i ljudi drugih nacionalnosti (Hrvati, Muslimani).
Tačan broj ubijenih u Jasenovcu , nikada nije utvrđen.Državna komisija je odmah po završetku rata, procenila da se broj kreće od 500.000 do 600.000 , Centar Simon Vizental pominje cifru od oko 600.000, Tuđman je tvrdio da je bilo samo oko 70.000. Komisije koje su se time bavile, došle su do spiska imena od oko 83.000 ljudi, svesne da to nije konačna cifra. Spiskovi logoraša su tokom rata, 2 x uništeni.

2. Sve koncentracione logore u zapadnoj Evropi tokom drugog svetskog rata, držali su nacisti, sem u Hrvatskoj. Logore u Hrvatskoj, osnovala je, organizovala i vršila egzekuciju, vlast te tzv.Nezavisne države Hrvatske.
U Guglovom pretraživaču mogu se pročitati tekstovi koji opisuju neviđenu brutalnost prema logorašima. Iz sačuvanih zapisa nekih nemačkih oficira koji su posećivali ovaj logor, vidi se njihovo mišljenje da je to jedan od najstrašnijih logora pa je jedan od njih čak zapisao da se može uporediti samo sa Danteovim “Paklom.”

3.Tokom 70-e i neke , reka Sava je poplavila deo Zagreba i druga mesta nizvodno. Hrvatska vlast je odlučila da obale utvrdi pa su, pored odgovarajućih preduzeća, bile angažovane i omladinske radne brigade. Takvi radovi su tokom 1978 ili 79 godine, ne sećam se, bili organizovani na području Jasenovca. Moja beogradska opština u kojoj sam tada živela, imala je zajedničku brigadu sa ranije zbratimljenim opštinama Šibenik i Dubrava u Zagrebu. Funkcioneri tih opština su se dogovorili da njihove delegacije zajedno posete brigadiste. Bila sam odbornik u opštinskoj skupštini i zatekla se u gradu kad skoro nikog nema (početak avgusta) i tako sam kao član delegacije išla u Jasenovac i Novsku.
Sećam se skromno opremljene sobe u Memorijalnom centru i pamtim dugačak sto na kome su pod staklom bili izloženi nađeni predmeti logoraša-figurice od hleba, lični predmeti. To me potreslo.
Predstavnik Memorijalnog centra nas je odveo do obale Save i pokazao džbunje s druge strane reke s napomenom da su tu u mulju našli kosture velikog broja dece, ne sećam se koliko. Na obali na kojoj smo stajali, u mulju su našli veći broj kostura odraslih ljudi kojima su ruke bile vezane žicom a na nogama žicom privezan kamen tako da su živi ili masakrirani, lako potonuli.
Taj čovek nam je objasnio da pošto je NDH bila siromašna zemlja, nisu sve zatvorenike mogli da ubiju vatrenim oružjem pa su mnoge klali ili ubijali maljem ili žive svezane i sa kamenom , bacali u reku.
Od te posete prošlo je skoro 40 godina ali se sećam da te noći nisam mogla da spavam, zgrožena monstruožnošću i bestijalnošću o kojima sam tek nešto čula.
Školovanje sam završila u vreme socijalističke Jugoslavije i sećam se da smo o Jasenovcu čuli ponešto I površno. Tek ta poseta me uzdrmala i slažem se sa Dačićem da to zlo ne treba zaboraviti, neka se upozna svetska javnost, koliko je ona uošte zainteresovana .
Ali, i ovde se rađaju i statasavaju generacije i generacije koje o ustaškim zlodelima malo znaju a treba da znaju.

4. Već godinama se govori o teškom zločinu koji je učinjen u Srebrenici. Ne upuštajući se ovde u razmatranje da li je tamo sahranjeno 5.000 ili čak 8.000 ljudi kao što su neki govorili , da li su tu bili sahranjeni samo civili ili i vojnici sa okolnih ratišta, da li je ili nije srpska vojska bila isprovocirana na taj zločin, činjenica je da se taj zločin u zapadnoj javnosti tretira kao genocid.
Ako je težak zločin u Srebrenici genocid, šta je onda zločin u Jasenovcu koji se odvijao pune 4 godine i ubijeno je najmanje 83.000 ljudi za koje se znaju imena , od kojih su većina Srbi.
Poznato je da je i veliki broj Srba živih ili masakriranih, bačen u provalije i jame, širom cele NDH kojih je prema istraživanjima, bilo 320.
Cilj monstruoznog zločina u Jasenovcu i na drugim mestima u NDH, bio je etničko čišćenje. Ustaše nisu nastojale da etnički očiste samo područje, recimo, opštine Jasenovac i okoline, već područje cele države. Jedan od ustaških ideologa govorio je da trećinu Srba treba pobiti, trećinu proterati i trećinu pokrstiti. Verovatno zbog velikog broja Srba, procena je bila da treba ići na pomenute trećine.
Isto kao u nacističkoj Nemačkoj,prema ustaškom stavu, Jevreje i Rome je trebalo pobiti.
Sve se to znalo po završetku rata ali niko nije optužio NDH kao genocidnu tvorevinu što ona jeste. Faktički je vršen pritisak da se sve zaboravi jer, bože moj, razvijamo bratstvo i jedinstvo.
I desio se poslednji rat. I opet su Srbi ubijani i masovno proterivani, posebno u akciji “Oluja “.

5. Nisam čula ni pročitala da je iko optužio ceo hrvatski narod za zločine tokom drugog svetskog rata kao i poslednjeg. Tim pre začuđuje i zabrinjava činjenica da vlast savremene Republike Hrvatske želi da potisne sećanje na Jasenovac, čak i da spreči izložbu dokumenata i fotografija o tome.
Poznati ustaški pozdrav “ za dom spremni “ i danas javno koriste neke grupe ljudi.
“Neko “ je na ulazu u Memorijalni centar u Jasenovcu stavio ploču sa pomenutim ustaškim pozdravom. Verujem ne slučajno i može se tumačiti da taj “neko “ podržava ono što je u NDH učinjeno ali možda I želju da se isto ponovi. Svugde u svetu se povremeno mogu pojaviti pojedinci ili grupe ljudi koji žele da ubiju druge ljude samo zbog razlike u rasi, nacionalnosti ili veri. To jeste žalosna pojava ali je veći problem što aktuelna vlast u RH to toleriše,da li se možda i solidariše ?
Savremena hrvatska vlast svečano svake godine obeležava u Kninu dan kada su Srbi proterani sa svog vekovnog ognjišta . I nikom ništa, to ni za EU nije etničko čišćenje niti neki drugi težak zločin.
U Nemačkoj se povremeno aktiviraju grupe i grupice koje propagiraju nacističku ideologiju ali se vlast oštro tome suprostavlja. Nasuprot tome, u Hrvatskoj , ustaštvo kao da sve više buja , glasno i javno uz podršku partija na vlasti.
Izgleda da savremena Hrvatska nije u stanju da se suoči sa svojom prošlošću i da osudi one pojedince i grupe koji su u ime celog hrvatskog naroda ,učinili teške zločine. Umesto toga, nastoji se da se zločini iz drugog svetskog rata zaborave ili bar minimiziraju a zločini iz poslednjeg rata se veličaju kao uspeh u odbrani domovine iz koje su isterani agresori I okupatori(Srbi).

6.Smatram da smo mi u Srbiji dugo ćutali o pomenutim zločinima u Hrvatskoj, valjda da se ne zamerimo.
Dobro je što ćutanje prekidamo. Ne bi bilo dobro da eventualno podstičemo ili ćutke tolerišemo mržnju ili drugi oblik netolerancije prema hrvatskom narodu. Ne verujem da neko ko gaji mržnju prema bilo kom, može biti istinski srećan i zadovoljan u svom životu.Mržnja se vraća kao bumerang.
Istovremeno, na svaku provokaciju, laž ili obmanu iz Hrvatske, treba da odgovorimo činjenicama koje pokazuju suprotno.
Takođe, bilo bi korisno i potrebno da mnogo više pažnje posvetimo položaju Srba koji žive u Hrvatskoj.

Objavljeno pod Uncategorized | Ostavite komentar

UBISTVO OLIVERA IVANOVIĆA

Na osnovu informacija iz medija, znala sam imena Srba, vodećih političara na KiM i da između njih postoje razlike u shvatanjima i političkoj orijentaciji. Nisam kosovarka a bilo mi je poznato i da ovde, u Srbiji, postoji veliki broj političkih partija i pokreta . Zbog toga, nisam bila bliže upoznata sa stvarnim stanjem.
Na dan ubistva Olivera Ivanovića, gledam Tv program N 1 kad se preko ekrana pojavi tekst:ubijen Oliver Ivanović. Od tog trenutka i nekoliko dana kasnije, pažnju sam usmerila na to da saznam što više o Oliveru i političkim prilikama na severu KiM. Iznenadila sam, zaprepastila, zabrinula..

1. O Oliveru su izjave dali njegovi bliski saradnici i mnogi drugi ljudi koji su ga poznavali. Iz tih izjava proizilazi da je Oliver bio :
-pošten čovek; ovo je važno mišljenje jer ne pamtim srpskog političara novijeg vremena u čije poštenje nije izražena sumnja, opravdano ili ne;
– jedan od retkih Srba, političara koji je odlično znao albanski jezik; odavno sam smatrala da u višenacionalnoj sredini (selo, opština,i dr), poznavanje jezika drugog, odnosno drugih naroda je izraz poštovanja drugih i spremnosti da se sa predstavnicima tih drugih naroda sarađuje u rešavanju zajedničkih problema;
-veliki borac za normalizaciju odnosa sa albancima , za mirno zajedničko traganje u iznalaženju rešenja koja će obezbediti miran suživot, što ne znači da Oliver nije bio veliki srpski patriota i hrabar borac u kom smislu se pominje njegova velika uloga na mostu na Ibru u trenucima kada su naoružane grupe albanaca htele da prodru i okupiraju srpski deo Kosovske Mitrovice.

Prethodnih dana objavljen je i veliki broj video zapisa i fotografija Olivera. Na mnogima, vidim nasmejanog čoveka. Retko viđam nasmejane srpske političare. Ako se ima u vidu da su ga albanci neopravdano dugo držali u zatvoru, stalno ga je neko pratio, njegovi politički neistoimišljenici, Srbi, besomučno javno ogovarali.. Oliver baš nije imao razloga ni za osmeh a kamoli za širok osmeh. To pokazuje snagu njegovog karaktera , njegovu dobrotu, njegovu nesposobnost da mrzi..
Vidim i fotografiju nasmejanog Olivera u zagrljaju sa nasmejanom suprugom . Slika više nego reči, pokazuju duboku ljubav koja ih je povezivala.

2. U oktobru prošle godine održani su lokalni izbori u Kosovskoj Mitrovici. Oliver se kandidovao I izgubio a pobedila je tzv.srpska lista, koju podržava SNS. U redu. Pročitala sam da je prljavu kampanju vodio TV Pink, što je njegov manir.
Razumem da je izabrani gradonačelnik koji je sa te liste, bio politički neistomišljenik Ivanovića. Međutim, gđa Božović, saradnica Ivanovića kaže da taj gradonačelnik nije izjavio saučešće porodici I nije ponudio pomoć. Smatrala sam da je to suprotno vekovnom mišljenju pripadnika srpskog naroda . Možda grešim jer naprednjaci i njihovi istomišljenici izgleda smatraju da svako ko ne misli kao oni je kužan, državni neprijatelj br.1 I sl.

3. Iz više razloga već duže vremena izbegavam da slušam , odnosno čitam šta je rekao A.V. Međutim, onog dana kada je ubijen Oliver, najavljeno je da će posle sednice saveta za nacionalnu bezbednost, saopštenje dati A.V, pa sam uključila TV. Kraj A.V. je stajala osoba popularno nazvana fikus. Da li je fikus muškog ili ženskog roda, pitam se.
Povod te konferencije je bilo ubistvo Ivanovića i šta republičke vlasti nameravaju da učine, bar tako sam očekivala. Nisam prebrojavala izgovorene reči pa možda grešim u utisku da je tom prilikom A.V. prevazišao sebe u uobičajenim komentarima o sebi ali i u bezočnoj kritici punoj mržnje protiv svojih političkih protivnika ovde u Beogradu. Za trenutak sam pomislila da je neko od njih nešto ružno izjavio o Ivanoviću I pročitala sam izjave nekolicine, naprotiv, govorili su korektno. Bila sam zgrožena jer tako nije mogao da govori predsednik države već predsednik jedne partije a protiv svojih političkih rivala koji se trenutno zovu Đilas, Janković, Jeremić.. ili, prosto rečeno, imala sam osećaj da koristi povod za obraćanje javnosti (smrt Ivanovića) da bi opanjkao svoje političke protivnike.
Naravno, “opaučio je “ i predstavnike medija , .a stalno priča o slobodi medija itd, itd.
Krajnje neukusno je bilo i pominjanje grada Niša kao grada lepog za turiste. Pišem taj komentar i opet zaboravljam da je A.V. 24 sata svakog dana usredsređen samo na sebe, svoju promociju i omalovažavanje i vređanje svojih stvarnih i izmišljenih protivnika.

4.Predsednik republike,odnosno predsednik vlade formira svoje ocene i donosi odluke na osnovu izveštaja i predloga svog odabranog tima u kabinetu i odgovarajućeg resornog ministarstva i drugih organa. Naravno, predsednik može odrediti oblasti ili pitanja koje su mu prioriteti. Drugim rečima, niko ne očekuje da predsednik lično utvrđuje stanje u svim oblastima . Tako je , bar po mom mišljenju , u svim državama.
Tako je ili bi bar trebalo da bude i u našoj zemlji. Međutim, na osnovu svega što sam iz medija saznala posle smrti Ivanovića, imam utisak da nadležne službe nisu blagovremeno i potpuno obaveštavale predsednika Vučića o stanju na KiM , bar po dva pitanja: bezbednost Srba na severu Kosova i socijalna beda velikog broja Srba. Jer,ja sam živela u uverenju
Prvo, da bezbednost Srba ugrožavaju albanci ali je nekoliko Srba sa tog područja izjavilo da se Srbi više plaše Srba nego Albanaca. To je strašno jer to praktično znači da na severu Kosova iz senke vladaju srpski kriminalci .Oni se bogate nelegalnom trgovinom (na primer, odavde uvoze robu bez 20 % PDV a tamo je prodaju sa tim % veće cene ) I raznim drugim nelegalnim rabotama. Takva aktivnost teško je izvodljiva bez oslonca i saradnje sa nekim krugovima u državnoj vlasti u Srbiji.
Ne verujem da je A.V. znao za takve aktivnosti a pogotovu da je u tome učestvovao ali imam utisak da pokušava da umanji ulogu srpskog kriminalnog miljea na severu Kosova ( sinoć na Hepi TV).
Drugo, ko god je prethodnih godina pratio elektronske ili štampane medije, mogao je da sazna o teškom životu Srba na KiM. Zbog toga se ne slažem sa A.V. da nam je on svojim odlaskom na Kosovo,otvorio oči I pokazao kako ti ljudi žive.
Saznali smo da je za lečenje teško obolelog dečaka potrebno preko 100.000 evra a mi u republičkom fondu imamo novac za takve svrhe i zar je trebalo da dođe Vučić i da se roditelji pred Tv kamerama požale . Ili, samohrana majka šestoro odrasle dece, moli pomoć za zapošljavanje jednog sina i da dobije kravu i da tako koliko toliko poboljša uslove života svoje porodice. I reče žena da svi kojima se obraćala za pomoć, oglušili su se.
To su ta konkretna pitanja o kojima treba da brine lokalna srpska vlast pa koje ne može da reši da zatraži pomoć Beograda. Šta radi ta kancelarija za KiM. ? Da li se ta služba bavi samo “višim političkim” pitanjima ili je zadužena i za neka konkretna pitanja.
Sinoć A.V. reče da su pokazali da žele da čuju te ljude. Šta sada očekuje ? Aplauz ? Pitam se da li bi otišao na Kosovo da se nije desilo ubistvo Ivanovića ? Ne smatram da A.V. I drugi visoki državni funkcioneri treba često da posećuju KiM pogotovu uz prisustvo Tv kamera. Tamo postoji lokalna srpska vlast u pojedinim opštinama, zatim, tu je kancelarija za KiM a i pojedina ministarstva i drugi republički organi mogu povremeno da pošalju svoje saradnike koji će obilaziti naselja, razgovarati sa građanima ali i sa predstavnicima različitih političkih opcija. Jednostavno, Beograd mora da zna kako Srbi na KiM, razmišljaju, šta ih muči , šta predlažu..Zašto ?
Sinoć A.V. reče da Priština hoće da osvoji sever Kosova, saopšti to kao da otkriva rupu na saksiji. Svi to odavno znamo i mi ovde i Srbi na Kosovu. Istovremeno , Beograd apeluje da Srbi ne napuštaju Kim, jer ako to područje ostane etnički čisto albansko, o čemu ćemo da razgovaramo u Briselu ? lako je ovde iz udobnih fotelja apelovati na druge da ostanu i čuvaju srce Srbije a ljudi kojima upućujemo apel, svakodnevno strepe za svoju bezbednost ne samo od Albanaca već i od Srba, bore se da zarade za preživljavanje a posla nema ..
Zbog svega toga, smatram da angažovanje republičkih vlasti mora biti konkretno a ne deklarativno i ne selektivno. Kažem selektivno, jer opet smo čuli da na razgovor sa Vučićem opet nisu bili pozvani Srbi koji pripadaju tzv, opoziciji. Pobogu, zar je na KiM išao predsednik jedne političke partije ili predsednik republike ?

5.U svom prvom obraćanju javnosti posle ubistva Olivera Ivanovića, Vučić reče da mi ne molimo već ZAHTEVAMO da naši organi učestvuju u istrazi o ubistvu . Bila sam iznenađena takvim zahtevom i pitala sam se I pitam se koji mu je osnov za isticanje takvog zahteva .
Da li smatra da mu je osnov preambula Ustava Srbije u kojoj piše da je Pokrajina KiM sastavni deo teritorije Srbije.Kad bi tako bilo u realnom životu, predsednik države ne bi od pokrajinskih vlasti zahtevao već bi jednostavno naredio nadležnim republičkim službama da se pridruže pokrajinsim službama i obave istragu.
Dalje, mi ne priznajemo da je Kosovo stvarno država, iz poznatih razloga. Ali, kosovski albanci misle da jesu država i to su im priznale i velike zapadne sile. I tako se i ponašaju. Ne može političar odavde da kroči na to područje bez saglasnosti Prištine.
Vučić je pravnik po struci pa se pitam da li bi isti zahtev postavio I nekoj susednoj državi ili drugoj evropskoj državi da se ubistvo tamo desilo.
Verujem da je opet pošao od mišljenja da su građani Srbije jedno veliko stado ovaca pa može pred nama da se pokaže da je veliki, svemoćan.. I desilo se ono što se desilo-albanci su kratko rekli da možemo da sarađujemo putem razmene informacija. Bili su kulturni a mogli su da ga ismeju pitanjem osnova za postavljanje takvog zahteva bilo kojoj državi.
Smatram da je bilo bolje da nam je rekao da se tog dana telefonom dogovorio sa Tačijem da naši eksperti učestvuju u istrazi i tačka. Nije stvar za javnost kako će se ta saradnja odvijati. Ne znam da li bi u takvom slučaju, Priština stvarno prihvatila učešće naših stručnjaka ali se predsednik ove države ne bi brukao nerealnim zahtevom.
I danima se ponavlja zahtev uz napomenu da je Priština odbila zahtev . Šta je smisao tog sem da se izaziva ili pojačava negativan odnos Srba u Srbiji protiv Albanaca. Da li su svesni kakve to opasnosti nosi ?

6. Neukusno bi bilo da nagađam ko je izvršio ubistvo (nalogadavac, organizator, neposredni izvršilac).
Sklona sam verovanju da se to nikad neće saznati ili bar ne u skorije vreme.

Objavljeno pod Uncategorized | Ostavite komentar